Регионална црквеноуметничка збирка у Печују

Српско православно уметничко наслеђе које је сачувано у Барањи заузима значајно место у корпусу српске уметности 18. и 19. века, а посебно чини истакнуту целину у склопу српског споменичког наслеђа на подручју данашње Мађарске. Највише споменика и уметничких дела сачувано је из 18. и 19. века, док црквеноуметничка остварења из ранијег периода потичу, пре свега, из манастира Грабовац, који је током 16. и 17. века био најистакнутији православни духовни центар у ширем Задунављу. Након ослобођења од Турака, за српско становништво и за црквено стваралаштво у Барањи, од посебног значаја је било формирање Печујско-мохачко-сечујско-сигетске епархије 1695. године. На значај ове епархије указује и намера патријарха Арсенија III Чарнојевића да своје седиште премести у Сечуј и тамо отвори духовну гимназију и оснује штампарију.

На истакнуто место барањске области у развоју српске црквене уметности на прелазу 17. на 18. век, указује и утицај снажног духовног средишта, славонског манастира Ораховице, о чему сведоче делови старог иконостаса из Вилања и нарочито Царске двери, које су биле у саставу иконостаса некадашње српске цркве у селу Вемену.

Царске двери из Вемена, које се истичу изузетним сликарским квалитетима, могуће је приписати иконописцу Сави Крабулевићу, мајстору који заузима истакнуто место у српском зографском сликарству и који је био близак и највишим црквеним круговима овог периода.

Царске двери из Вемена указују на плодну уметничку активност у Барањи која није прекинута ни после спајања Мохачко-сечујске епархије са Будимском епархијом 1733. године. У том периоду, до средине 18. века, настојањем будимског епископа Василија Димитријевића, граде се многе цркве од тврдог материјала, често и у доста сиромашним сеоским срединама у Барањи. Превасходно у духу позновизантијског стилског израза подиже се тада и већи број иконостаса.

У време када у сеоским срединама делују и самоуки народни зографи, у Барању стиже Христофор Жефаровић, један од најзначајнијих српских сликара 18. века, који те године започиње живописање српске цркве у Шиклошу. Захваљујући Жефаровићевом боравку у Барањи, један његов ученик у манастиру  Грабовцу подучавао је сликарству јеромонаха Михаила и још двојицу полазника. Следбеници Христофора Жефаровића, потоњег придворног сликара патријарха Арсенија IV Шакабенте, биће активни средином 18. века и у великој мери ће одредити основне токове развоја барокизоване српске црквене уметности на подручју Барање. Регионална збирка је успостављена  при новосаграђеном храму Св. Андроника и Јунијe у ужем градском центру Печуја.