Експонат године
2024.
Свети Георгије
Рад Уроша Предића, 1902.
Урош Предић (1857-1953) је један од најпознатијих српских сликара. Студирао је на Академији ликовних уметности у Бечу. У духу академског реализма сликао је у великом броју портрете, жанр сцене, историјске композиције и религиозне представе. Био је у родбинским односима са Олгом Барић из Панчева која се 1901. године удала за сентандрејског трговца Стевана Вујића. Предић је Светог Георгија насликао као свадбени поклон, наиме породица Вујић је имала славу управо тог светитеља-заштитника. Стеван Вујић је имао трговачку радњу на главном тргу Сентандреје, а као угледни грађанин био је једно време и председник Српске православне црквене општине у Сентандреји. На слици Уроша Предића Свети Георгије је представљен у херојској пози са побеђеном аждајом у позадини.
Дело Уроша Предића поклонила је Српском црквеном музеју унука Стевана Вујића 2023. године.
2023.
Распеће Христово са празничним сценама из Новог Завета
Дело будимског сликара Михаила Живковића – 1803.
Михаило Живковић (1776-1824) студирао је на Ликовној академији у Бечу. У његовом сликарству подједнако долазе до изражаја стилски елементи и позног барока али и класицизма. Имао је сликарску радионицу у Будиму, а бавио се и сликањем портрета. Његово главно дело је иконостас Благовештенске цркве у Сентандреји из 1802. и 1803. године. Композицију са представом Распећа Исуса Христа насликао је за време боравка у Сентандреји за приватног наручиоца. У централном делу у раскошно обликованом оквиру видимо као „слику у слици“ Христово распеће са ликом Марије Магдалене. Бочно се налазе самосталне композиције: Рођење и Крштење Христово, као и Васкрсење и Вазнесење Христово. Дело Михаила Живковића поклоњено је основном фонду Српског црквеног музеја из заоставштине породице Хужвик-Стефановић.
2022.
Богородица са Христом – Богородица Тројеручица, дело зографа Митрофана, око 1764. године
Зограф Митрофан је био светогорски монах и као путујући иконописац стигао је у Мађарску око 1764. године вероватно на позив игумана манастира у Српском Ковину. Судећи по малом формату, икона је рађена за потребе приватне побожности, а претпостављамо да је наручилац изричито тражио од сликара да наслика чудотворну икону манастира Хиландара, Богородицу Тројеручицу. Међутим, изгледа да Митрофан у Мађарској није поседовао одговарајући графички предложак да би насликао иконографски исправно Богородицу Тројеручицу, па је насликао уобичајену представу Богородице Одигитрије, али са атрибутима и сигнатуром Хиландарске Богородице Тројеручице. Његово дело указује на живе светогорске везе Српске православне епархије Будимске и на развијено поштовање Богородице Тројеручице међу православним Србима у Мађарској. Уметност зографа Митрофана била је одлучујућа у развоју традиционалног позновизантијског сликарског манира на балканском подручју током XVIII века.
