О Музеју
Српски црквени музеј у Сентандреји
Идеја о формирању Музеја Српске православне епархије будимске родила се још у време епископа Георгија Зубковића када је у трећој деценији XX века започело сабирање вредног црквеноуметничког мобилијара. Међутим, та идеја о формирању музејске установе реализована је тек 1964. године када је отворена и прва стална поставка у пригодно адаптираним просторијама некадашње економске зграде у комплексу владичанског двора у Сентандреји.
Убрзо после отварања Музеја започело је и систематско проучавање српског црквеноуметничког наслеђа у Мађарској. Основни фонд Музеја се постепено проширио са вредним иконама и разноврсним богослужбеним предметима који су потицали из српских цркава са ширег подручја Мађарске. Под окриљем Епархије, организационом склопу Музеја придодати су 1979. године и Архив и Библиотека Српске православне епархије будимске.
Архив поседује грађу преко 300 архивских метара, највећим делом из XVIII и XIX века, док је Библиотека значајна, између осталог, и због фондова од изузетне историјске вредности, као што је на пример Сентандрејски археографски фонд са рукописним књигама почев од XIV века.
Године 1997. након музеолошке обраде унутар Музеја успостављена је и Збирка историјских предмета која је у међувремену обогаћена и вредним поклонима и откупима. Убрзо су музеолошки обрађене и црквеноопштинске ризнице, а у Печују је 2015. године отворена Регионална црквеноуметничка збирка Епархије будимске.
Сабирањем пре свега икона и разних богослужбених предмета, Музеј је постепено израстао у цењену, а по разноврсности и броју предмета и највећу ризницу православних црквеноуметничких старина у Мађарској. Сабирањем разноврсних артефаката, уз фондове Архива и Библиотека, Српски црквени музеј у Сентандреји постаје незаобилазна установа за проучавање прошлости Срба у Мађарској, али и у ширем Подунављу.
Зграда Препарандије
Од 2019. године Српски црквени музеј се налази у реновираној згради некадашње српске вероисповедне школе, а једно време и тзв. Препарандије, прве српске учитељске школе. У овом историјском здању су се образовали учитељски приправници од 1812. до 1816. године, када се школа сели у Сомбор. Предлог да се у Сентандреји оснује препарандија за Србе дао је Урош Несторовић, постављен 1810. године за врховног школског инспектора свих православних школа у Хабзбуршкој монархији. Он је сматрао да ученици треба да проведу своје школовање у месту које се одликује „културом и питомијим обичајима својих становника“, по чему је Сентандреја оног доба била позната. Задатак Препарандије је био да ради на стручном и моралном образовању учитеља у духу националне и верске традиције српског народа. У школу су примани само они кандидати који су били аустријски поданици, доброг моралног владања, физички здрави и који су завршили неку од опште образовних школа.
Сви професори су били регрутовани из редова најобразованијих Срба и најистакнутијих педагога оног времена. Међу првима су изабрани: Платон Атанацковић, будући владика будимски, а потом и митрополит карловачки, као и Димитрије Исаиловић и Димитрије Атанацковић, професори карловачке Гимназије. У Препарандији је једно време радио као професор и Јоаким Вујић, родоначелник српског позоришта.
Платон Атанацковић (Сомбор 1787 – Нови Сад 1867) будимски и бачки епископ, а потом и митрополит карловачки, председник Матице српске и велики културно-просветни добротвор. На почетку своје свештеничке службе, постављен је за учитеља у Сомбору, а затим и за професора и катихету на сентандрејској Препарандији, са којом се 1816. поново сели у Сомбор. Аутор је бројних оригиналних и преведених дела богословског, педагошког и пригодног карактера. Још као учитељ у Сомбору саставио је рукопис из педагогије, а за време свог боравка у Сентандреји објавио је рад Предложенија из словенске граматике.
Платон Атанацковић
