Српска црквена уметност у Мађарској

Развој српске црквене уметности у Мађарској можемо пратити у случају неких насеља већ од XV века. Међу тим центрима посебно се истичу Српски Ковин, Коморан и Ђур, а нешто касније и манастир Грабовац. У Српски Ковин на Чепелско острво Срби су се доселили 1440. године, када су од мађарског краља Владислава добили и посебна овлаштења. Тада су обновили и једну касноготску цркву, која је 1514. године, украшена и позносредњовековним живописом. У каснијем периоду, за време Турске владавине најснажније духовно упориште за Србе био је манастир Грабовац, који је основан 1585. године.

Крајем XVII века, после неуспелог покушаја де се Балканско полуострово ослободи од турске власти, 1690. године у Великој сеоби Срба на подручје Мађарске са избеглим народом стиже и патријарх Арсеније III Чарнојевић који је у Сентандреји успоставио и ново седиште Будимске епархије. 1690. година је означавала значајну прекретницу у српској историји, наиме, крајем XVII века, у додиру са савременим токовима у Европи, започињу интензивне промене у српској култури. Сентандреја је у тим процесима заузела истакнуто место, постала је једно од најзначајнијих жаришта српске уметности и духовности. У граду је у то време отворена и једна преписивачка радионица коју су предводили монаси из манастира Раче, а забележено је и присуство иконописаца који су радили у духу традиционалних позновизантијских схватања.

Eksponat u muzeju
Стална поставка Српска црквена уметност у Мађарској

У првој половини XVIII века традиционалним схватањима били су привржени и самоуки народни иконописци, који су највише радили по мањим сеоским црквама. Међутим, у њиховом сликарству, услед слободнијег и инвентивнијег приступа, назиру се и први знаци промена, то јест одступања од проверених стилских схватања. Поред тих икона, које се истичу маштовитошћу и декоративношћу, на изложби су заступљени и радови школованијих сликара, у основи такође позновизантијске ликовне културе. Међу тим мајсторима са однегованим стилским изразом посебно се истичу Остоја Мркојевић, зограф Митрофан и иконописци из Баната, Недељко Поповић и Георгије Раните.

Српске цркве у Мађарској, поред икона, биле су богато снабдевене и разним богослужбеним сасудама, одеждама и другим црквеним предметима. Развој стилских карактеристика тих предмета био је повезан са основним токовима у сликарству, графици и другим гранама уметности. Ипак, за разлику од иконописа, који је најдуже задржао у основи традиционална позновизантијска решeња, предмети примењеноуметничке израде попримили су доста рано барокне, а касније и рокајне стилске елементе. Од средине XVIII века, поред месних српских кујунџијских и других радионица, све чешће се наручују богослужбени предмети и код познатих мађарских и аустријских мајстора, а пристижу и драгоцености из удаљенијих европских радионица. Отуда богослужбени предмети Музеја показују посебно богатство и разнородност, а често предочавају и основне токове у развоју новије српске уметности.

Средином XVIII века патријарх Арсеније IV Јовановић Шакабента покренуо је далекосежне реформе које су се односиле и на црквено сликарство. Нова ликовна оријентација која је промовисала симбиозу барокних и позновизантијских решења наишла је на посебно разумевање у градским срединама, а нова сликарска схватања подржао је и будимски епископ Дионисије Новаковић. У другој половини XVIII века, његовом заслугом сликали су иконостасе у Епархији водећи мајстори тог уметничког правца, међу њима и Јован Поповић, Стефан Тенецки и новосадски сликар Васа Остојић. Поред њих у Епархији је радио и путујући иконописац Јована Четиревића Грабована, у чијем сликарству су преовладали позновизантијски елементи претежно критско-венецијанског манира. У време подизања монументалних барокних иконстаса, око 1765. године са југа Балкана, пристигла је у Угарску и сликарска радионица Теодора Симеонова, која је нешто касније у духу поједностављених позновизантијских схватања осликала храмове у Српском Ковину и Стоном Београду. Они су у црквама Епархије насликали и већи број појединачних икона, манифестујући на тај начин и вредности проверених ликовних решења.

У трајању Будимске епархије крај XVIII века и прве деценије XIX века још су означене временом успона. Тада су Пешта, Будим и Сентандреја били још увек значајни центри српске културе и просвете. У Епархији су тада ангажовани и најзначајнији српски сликари каснобарокних и класицистичких стилских определења, већином школовани на Ликовној академији у Бечу, који осим иконостаса сликају и већи број појединачних икона и портрета. Међу тим мајсторима посебно се истицао Павел Ђурковић, који је био родом из Баје, будимски сликар Михаило Живковић, аутор иконостаса Благовештенске цркве у Сентандреји, и утицајни новосадски мајстор Арсеније Теодоровић, водећи представник српског класицистичког сликарства.

Стална поставка Српска црквена уметност у Мађарској
Српска црквена уметност у Мађарској

Српски црквени музеј у Сентандреји обухвата и приказује само један део уметничког блага Епархије, док се преостале старине чувају у четрдесетак српских цркава које и данас постоје широм Мађарске. Основни фонд збирке даје свеобухватни преглед развоја уметности у Епархији, а истовремено приказује и основна обележја православне црквене уметности у ширем Подунављу, пре свега у XVIII веку, када су се на овим просторима одвијали сложени процеси обнове и поновног укључивања српске културе у основне европске токове. Српска уметност је у том периоду под утицајем савремених уметничких струјања у Европи напустила средњовековно-позновизантијска обележја. Сачувајући у тим процесима сопствени духовни и ликовни идентитет, она је изнедрила и црквеноуметничка остварења нарочитих вредности, а која су једним делом заступљена и на овој поставци.

Српски црквени музеј Сентандреја
СРПСКИ ЦРКВЕНИ МУЗЕЈ У СЕНТАНДРЕЈИ

Адреса: 2000 Сентандреја, Главни трг 6.
Тел. и Факс: +36 26 952 474
E-mail: muzeuminfo@serb.t-online.hu
Web: www.semu.hu

Радно време:
од 1. маја – до 30. септембра:
од 10:00 – до 18:00 сати
од 1. октобра – до 30. априла:
 од 10:00 – до 16:00 сати
(Нерадни дан: понедељак)
од 1. јануара – до 28. фебруара:
 од 10:00 – до 16:00 сати
(Нерадни дани: понедељак, уторак, среда, четвртак)

Српска Православна Епархија будимска | mapa ustanova